Таг » мистерија « @ Литерарни ђувеч

Постови таговани са „мистерија“

Мaслачак

Овај пост је објавио дана 05.04.2010

Синоћ сам се враћао кући са неког окупљања и сетим се једног сулудог дана од пре двадесетак година.
Враћао сам се кући истим овим путем, али сам тада возио ауто. Неки крш. А пут је био пун рупа. Сећам се да се ауто распадао. И као да то није било довољно, спустила се и нека густа магла. Ништа нисам видео пред собом. Возио сам полако и покушавао сам да избегавам велике рупе. То је била права гимнастика. Баш сам се био сконцентрисао на пут испред себе. И, као по правилу, тада ми је зазвонио мобилни телефон. Кренуо сам да га узмем да се јавим, али је од оног труцкања некако пао на под. Сагнуо сам се да га подигнем, покушавајући да и даље гледам испред себe, aли нисам успео. Само сам на тренутак склонио поглед са пута. И баш тад се чуло једно БУМ, а ауто је закривудао.
Укочио сам нагло. Изем ти и телефон и овај пут и маглу и све, мислио сам у себи. Био сам убеђен да сам упао у неки кратер на путу и да је пукла гума, или још горе – да ми је отпао точак. Изашао сам из аута и погледао. Све је било на свом месту. Одахнуо сам. Само ми је још фалило да морам, по оваквом врмену, да се враћам пешке кући. Али то олакшање није дуго трајало. Кад сам кренуо назад у ауто, чуо сам неки глас. Охладио сам се. Помислио сам да сам ударио некога. Облио ме је хладан зној. Још једном сам обишао око аута, али нигде није било никога. Испред, иза, испод – ништа. Нигде ништа. А глас и даље запомаже. Тог тренутка је све почело да ми личи на лош хорор филм. Ипак, морао сам да проверим да ли сам стварно ударио некога. Кренуо сам полако назад, низ пут, у правцу гласа. Није ми било свеједно. Магла је била баш густа. После само пар метара, више нисам видео свој ауто. Глас се више није чуо. Ослушнуо сам мало, а онда сам одлучио да је све то било само у мојој глави. Кренуо сам ка колима.
Одједном, ниоткуда, испред мене се створило велико, црно куче. Режало је. Обично се нисам плашио кучића луталица. Али овај пут је било другачије. Не знам зашто. Покушао сам да прикријем страх и наставио сам да идем ка ауту. Међутим, то му се, изгледа, није свидело. Појурило ме је. Морао сам да бежим. Није ми било друге. Проблем је био што нисам видео где идем. После пар метара сам се окренуо да видим да ли ме још јури. Да! Појурио сам још брже. У једном тренутку сам нагло скренуо удесно и наједном сам се нашао испред жичане ограде. Нисам пуно размишљао шта се налази са друге стране. Прескочио сам је. Стао сам пар минута да дођем к себи и да узмем ваздух. Одавно нисам оволико трчао. Окренуо сам се и показао сам средњи прст кучету. Баш су ме нервирале те луталице.
Какав дан, да не поверујеш. Сад сам морао да смислим како да дођем до кола. Куче ме је и даље пратило. Прескакање ограде није долазило у обзир. А ни од стајања у месту ништа нећу добити. Тад сам опет чуо онај глас. Овај пут сам могао да разазнам да је женски глас. Учинило ми се да ме дозива по имену. Све је ово почело да ме нервира. Али, ако се чује са ове стране ограде, онда значи да нисам могао да је ударим колима, помислио сам. Олакшање. Али ме је сад копкало ко је то. После пар корака сам видео слаба светла у даљини. Спасен сам! Неко ће ми помоћи да се изборим са глупом џукелом и да дођем до кола.
Дошао сам до једне радњице. Испоставило се да су она светла која сам виде, уствари, светлеће рекламе. Само, на њима ништа није писало. Ушао сам унутра. Дошао сам до пулта, а човек са друге стране ме је љубазно питао шта му нудим. Нашао сам се у чуду. Шта ја имам њему да нудим. Почео сам да му излажем свој проблем, али ме је прекинуо. Поново ме је питао шта му нудим. Био сам збуњен. Нисам знао шта да му одговорим. Затим ми је рекао да морам да напустим објекат, ако већ нећу ништа да продам. Поново сам покушао да му објасним шта ми се десило, али безуспешно. Он се изнервирао и почео да виче. После краће расправе, успео је да ми је објасни да ово место није продавница, него куповница како ју је назвао. Он седи ту и купује ствари од људи који дођу, а не обрнуто. Тад сам помислио да ме неко дефинитивно зеза. Изнервиран, рекао сам му да није нормалан, да иде да се лечи, и затим сам изашао напоље.
А напољу је било још беље. Нисам мислио да магла може да буде тако густа. Стајао сам пар минута испред радње и размишљао шта ми је чинити. Утом сам приметио један мали маслачак поред ноге. Убрао сам га и ставио га у џеп.
У нади да је оно глупо куче отишло, кренуо сам ка колима. Није пуно прошло, а онај глас се опет зачуо. Овај пут је био још гласнији. Дефинитивно је био женски и дефинитивно ме је дозивао по имену. Ако сам икада био уплашен, то је било тада. Ноге као да су саме кренуле да трче. Онако унезверен и уплашен, нисам пуно обраћао пажњу на тло испод мене, саплео сам се о неко корење и упао у рупу. Рупа је била повелика. Широка око метар ипо, дугачка око два, и дубока око три метра. Као да је неко копао гроб, боже-ме-опрости. На сву срећу, нисам ништа поломио. Само сам угануо руку и угрувао се. Полудео сам од беса. Почео сам све да псујем. И рупу, и маглу, и кучиће, и рупе на путу и „куповницу”, и женски глас…
Успео сам некако да се извучем и те проклете рупчаге. Како сам се усправио, тако сам опет чуо онај глас. Али овај пут као да је неко стајао тачно иза мене. Нисам смео да се окрећем. Само сам потрчао. После пар стотина метара, кад сам већ изгубио наду да ћу се жив вратити кући, наишао сам на ону ограду. Изгледа да сам имао луду срећу, јер, тачно испред мене је био мој ауто. А од оног лудог кучета ни трага ни гласа. Једва сам прескочио ограду због руке, дошао до кола и кренуо кући. Кад сам стигао, само сам се сручио на кревет и заспао.
Дуго нисам залазио у тај део града. Многа тога ми није било јасно. Право да кажем, нисам ни желео да се сећам тих догађаја. Али, с времена на време, понеко питање ми се појави у глави. Без одговора, наравно. Ето, ја ни дан-данас не знам зашто сам убрао онај маслачак.

Синоћ сам се враћао кући са неког окупљања и сетим се једног сулудог дана од пре двадесетак година.

Враћао сам се кући истим овим путем, али сам тада возио ауто. Неки крш. А пут је био пун рупа. Сећам се да се ауто распадао. И као да то није било довољно, спустила се и нека густа магла. Ништа нисам видео пред собом. Возио сам полако и покушавао сам да избегавам велике рупе. То је била права гимнастика. Баш сам се био сконцентрисао на пут испред себе. И, као по правилу, тада ми је зазвонио мобилни телефон. Кренуо сам да га узмем да се јавим, али је од оног труцкања некако пао на под. Сагнуо сам се да га подигнем, покушавајући да и даље гледам испред себe, aли нисам успео. Само сам на тренутак склонио поглед са пута. И баш тад се чуло једно БУМ, а ауто је закривудао.

Укочио сам нагло. Изем ти и телефон и овај пут и маглу и све, мислио сам у себи. Био сам убеђен да сам упао у неки кратер на путу и да је пукла гума, или још горе – да ми је отпао точак. Изашао сам из аута и погледао. Све је било на свом месту. Одахнуо сам. Само ми је још фалило да морам, по оваквом врмену, да се враћам пешке кући. Али то олакшање није дуго трајало. Кад сам кренуо назад у ауто, чуо сам неки глас. Охладио сам се. Помислио сам да сам ударио некога. Облио ме је хладан зној. Још једном сам обишао око аута, али нигде није било никога. Испред, иза, испод – нигде ништа. А глас и даље запомаже. Тог тренутка је све почело да ми личи на лош хорор филм. Ипак, морао сам да проверим да ли сам стварно ударио некога. Кренуо сам полако назад, низ пут, у правцу гласа. Није ми било свеједно. Магла је била баш густа. После само пар метара, више нисам видео свој ауто. Глас се више није чуо. Ослушнуо сам мало, а онда сам одлучио да је све то било само у мојој глави. Кренуо сам ка колима.

Одједном, ниоткуда, испред мене се створило велико, црно куче. Режало је. Обично се нисам плашио кучића луталица. Али овај пут је било другачије. Не знам зашто. Покушао сам да прикријем страх и наставио сам да идем ка ауту. Међутим, то му се, изгледа, није свидело. Појурило ме је. Морао сам да бежим. Није ми било друге. Проблем је био што нисам видео где идем. После пар метара сам се окренуо да видим да ли ме још јури. Да! Појурио сам још брже. У једном тренутку сам нагло скренуо удесно и наједном сам се нашао испред жичане ограде. Нисам пуно размишљао шта се налази са друге стране. Прескочио сам је. Стао сам пар минута да дођем к себи и да узмем ваздух. Одавно нисам оволико трчао. Окренуо сам се и показао сам средњи прст кучету. Баш су ме нервирале те луталице.

Какав дан, да не поверујеш. Сад сам морао да смислим како да дођем до кола. Куче ме је и даље пратило. Прескакање ограде није долазило у обзир. А ни од стајања у месту ништа нећу добити. Тад сам опет чуо онај глас. Овај пут сам могао да разазнам да је женски глас. Учинило ми се да ме дозива по имену. Све је ово почело да ме нервира. Међутим, ако се чује са ове стране ограде, онда значи да нисам могао да је ударим колима, помислио сам. Олакшање. Али ме је сад копкало ко је то. После пар корака сам видео слаба светла у даљини. Спасен сам! Неко ће ми помоћи да се изборим са глупом џукелом и да дођем до кола.

Дошао сам до једне радњице. Испоставило се да су она светла која сам виде, уствари, светлеће рекламе. Само, на њима ништа није писало. Ушао сам унутра. Дошао сам до пулта, а човек са друге стране ме је љубазно питао шта му нудим. Нашао сам се у чуду. Шта ја имам њему да нудим. Почео сам да му излажем свој проблем, али ме је прекинуо. Поново ме је питао шта му нудим. Био сам збуњен. Нисам знао шта да му одговорим. Затим ми је рекао да морам да напустим објекат, ако већ нећу ништа да продам. Поново сам покушао да му објасним шта ми се десило, али безуспешно. Он се изнервирао и почео да виче. После краће расправе, успео је да ми је објасни да ово место није продавница, него куповница како ју је назвао. Он седи ту и купује ствари од људи који дођу, а не обрнуто. Тад сам помислио да ме неко дефинитивно зеза. Изнервиран, рекао сам му да није нормалан, да иде да се лечи, и затим сам изашао напоље.

А напољу је било још беље. Нисам мислио да магла може да буде тако густа. Стајао сам пар минута испред радње и размишљао шта ми је чинити. Утом сам приметио један мали маслачак поред ноге. Убрао сам га и ставио га у џеп.

У нади да је оно глупо куче отишло, кренуо сам ка колима. Није пуно прошло, а онај глас се опет зачуо. Овај пут је био још гласнији. Дефинитивно је био женски и дефинитивно ме је дозивао по имену. Ако сам икада био уплашен, то је било тада. Ноге као да су саме кренуле да трче. Онако унезверен и уплашен, нисам пуно обраћао пажњу на тло испод мене, саплео сам се о неко корење и упао у рупу. Рупа је била повелика. Широка око метар ипо, дугачка око два, и дубока око три метра. Као да је неко копао гроб, боже-ме-опрости. На сву срећу, нисам ништа поломио. Само сам угануо руку и угрувао се. Полудео сам од беса. Почео сам све да псујем. И рупу, и маглу, и кучиће, и рупе на путу и „куповницу”, и женски глас…

Успео сам некако да се извучем и те проклете рупчаге. Како сам се усправио, тако сам опет чуо онај глас. Али овај пут као да је неко стајао тачно иза мене. Нисам смео да се окрећем. Само сам потрчао. После пар стотина метара, кад сам већ изгубио наду да ћу се жив вратити кући, наишао сам на ону ограду. Изгледа да сам имао луду срећу, јер, тачно испред мене је био мој ауто. А од оног лудог кучета ни трага ни гласа. Једва сам прескочио ограду због руке, дошао до кола и кренуо кући. Кад сам стигао, само сам се сручио на кревет и заспао.

Дуго нисам залазио у тај део града. Многа тога ми није било јасно. Право да кажем, нисам ни желео да се сећам тих догађаја. Али, с времена на време, понеко питање ми се појави у глави. Без одговора, наравно. Ето, ја ни дан-данас не знам зашто сам убрао онај маслачак.

Хоби

Овај пост је објавио дана 10.10.2009

Господин Бора је био обичан човек који је живео обичним и мирним животом. Волео је да пеца, али не и да једе то што упеца, да попије чашу доброг црног вина уз ручак, да слуша лагани џез. Волео је да игра шах са комшијом, а повремено и да гледа тенис. Али више од свега да фотографише својим старим фотоапаратом. Варате се ако мислите да му је тај фотоапарат оставио деда, или да му је то успомена на неку стару љубав. Није му био ни део детињства. Не, тај апарат је сасвим случајно ушао у његов живот. Нашао га је на једном сајму антиквитета. Господин Бора фотоапарат или фотоапарат господина Бору, то је већ дискутабилно. Имао је он сасвим другу намеру када је посетио сајам. Ишао је да обиђе свог пријатеља који се бавио старинама. Господин Бора није много марио за ту старудију. Међутим, овај апарат му је привукао пажњу. Некако је одударао од осталих апарата на том столу. И тако је господин Бора почео да се бави фотографијом под старе дане. Потпуно ненадано и спонтано. А тако је било најбоље. Као и све друге ствари у животу које иоле вреде, мислио је.

Господин Бора је волео све да ради полако и са пажњом. Да буде сигуран да је све одрадио како треба. Зато није волео да слика људе. Они се увек помере кад не треба, поготову мала деца. То га је нервирало. Није желео да троши филм на њих. Зато је сликао природу. Природа се није померала и испадала мутна на фотографијама. Не, мирно је чекала да је неко услика.

А апарат је стварно био посебан и, насупрот свом новом власнику, необичан. Уникат. Посебан је био због фотографија које је производио. На њима би се понекад појавио лик особе која није била ту кад је та фотографија настајала. Чак ни близу тог места. Требало је мало времена господину Бори, али је ипак открио њихово значење, мада не и разлог њиховог појављивања. Све те особе са фотографија би умрле у врло чудним околностима убрзо након развијања филма. Обично би се после дан-два сазнало за њих. Локалне новине, жељне веће читаности и сензационализма, су редовно писале о тим смртима. Било је ту свачега – и убистава, и самоубистава, и несрећа, па и оних страшних и необјашњених смрти.

У почетку се то нимало није свиђало господину Бори. Сви ти људи, и све те смрти. Било је тужно гледати сва та лица. Међутим, господин Бора није био превише емотиван човек. Убрзо је схватио да у поседу има несвакидашњу колекцију. Мало морбидну, али једину такву на свету. Јединствен колаж фотографија и исечака из новина који их прате. Господин Бора је био поносан на своју колекцију. Сматрао је да ће једног дана много вредети.

И тако је господин Бора шетао градом носећи фотоапарат. Сваке недеље је ишао у други парк, или у неку другу шуму. Са уживањем је притискао окидач, а са још више уживања је узимао развијене фотографије из фото-радње. Све док једног дана на једној фотографији није препознао себе.