Таг » девојка « @ Литерарни ђувеч

Постови таговани са „девојка“

Задатак

Овај пост је објавио дана 08.11.2010

„Изволи кључеве од аута и паре. Пет сад, плус пет по испоруци. А помињали су и неки бонус од две хиљаде. Видећемо. Иначе, пакет ти је у пртљажнику. Кад дођеш тамо, остави ауто на паркингу са кључевима унутра. Преспавај, па се сутра врати. Ујутру ће те на паркингу чекати други ауто.“

Марко ништа није рекао. Само се нагнуо да узме кључеве са стола и кренуо ка вратима.

„А, да! Пакет је врућ. Врео! Мораћеш тамо да стигнеш за четири сата. Теби то није проблем. Ајд’ сад.“

Одмах је сео за волан, не желећи да види шта превози. Знао је боље него да гура нос тамо где му није место. Такав став му је сачувао главу на раменима протеклих осам година. Ипак је он био професионалац.

Ауто је скоро нечујно клизио по асфалту. Сат на контролној табли је показивао осам и четрнаест. Имао је још доста времена. Пријатне звуке џеза, који је свирао на радију, прекинуло је некакво лупкање из пртљажника. Ослушнуо је, али ништа није чуо. Неколико секунди касније, лупкање се поново чуло. Овај пут је утишао музику. Поново лупкање. Није личило као да се торбица са алатом отворила и да алат удара у пакет, шта год он био. Звук је био пригушенији. Колико год му је било мрско да прекрши своје правило да не гледа шта превози, морао је да стане и да види шта је у питању. Постојала је могућност да се пакет оштети, а то није могао да допусти. Осврнуо се лево-десно пре него што је отворио пртљажник, иако није било пуно аутомобила на ауто-путу у ово доба. Предострожност. Навика.

Кад је отворио пртљажник, одскочио је корак уназад. Као да се његов поглед сударио са унезвереним погледом преплашене девојке која је везаних руку и ногу, и са повезом преко уста, лежала у гепеку; као да га је силина експлозије изазване тим сударом одгурнула. Гледао је право у њене очи, нетрепћући. Осећај је био необичан. Као да му је девојка нешто причала само погледом. Као да је ушла дубоко у његов ум. Тргао се после неколико секунди, које су њему изгледале као сати, и затворио пртљажник. Још једном се осврнуо да се увери да га нико не посматра. Ужурбано се вратио у ауто и наставио да вози. Опет је укључио радио, ону исту станицу која пушта џез, овај пут јаче, да не би чуо лупкање које се наставило. Џез га је опуштао. Размишљао је шта га је снашло. Није ово био први пут да превози овакав „пакет“, али није могао себи да објасни малопређашњи осећај који га је обузео. Уплашено лице девојке му се мотало по глави. Изгледала му је познато. Покушавао је да се сети да ли је зна од некуд. Можда ју је некад срео на неком пословном састанку. Није било искључено ни да је она нека позната особа са телевизије. Није могао да се сети. Копкало га је. А онда му је прошла мисао кроз главу. Незамислива до сада. Косила се са свим његовим правилима посла. Када буде сишао са ауто-пута, кад буде мало зашао у шуму, пустиће девојку да седне на задње седиште.

„Хајде, излази!“

Помогао јој је да изађе из пртљажника. Девојка га је и даље престрављено гледала.

„Нећу ти ништа. Пустићу те да седнеш на задње седиште. Али немој да би ти пало на памет да направиш неку глупост. Одмах ћу те стрпати назад у гепек!“

Девојка је, нескидајући поглед с њега, полако подигла руке у висину груди. Није направила никакав звук нити какав додатни покрет, али Марко као да је чуо њен глас који га моли да је одвеже.

„Не“, рекао је одсечно. Придржавао ју је док је скакутала до задњих десних врата и помогао јој да седне.

Погледао је у сат на контролној табли кад је сео на возачко место. Није пуно времена изгубио. Стићи ће на време. Затим је погледао у ретровизор. Поглед им се поново срео. Овај пут није било никакве експлозије. Али онај чудан осећај је још био ту.

„Скинућу ти повез ако обећаш да нећеш да вичеш.“

И даље га је само мирно гледала али као да је успео да прочита „Обећавам“ у њеним очима. Окренуо се и полако јој је свукао повез са уста. Наставили су путовање.

„Хвала… Марко“, изустила је тихо после неколико минута.
„Откуд знаш моје име?!“ питао је запрепашћено.
„Знамо се.“

Иако је хтео да сазна још, није ништа више питао. Стотине питања су му се мотала по глави, али је знао да је боље да ћути. А и морао је сам себи да разјасни шта се то дешава у његовој глави. Тај чудни осећај…

Пут је сада кривудаво пратио облик клисуре. С десне стране пута су се издизали велики стеновити зидови који су на врху били крунисани боровом шумом. С леве стране, планина се стрмо обрушавала на реку. Мрак је већ одавно пао. Пут је изгледао сабласно, онако пуст.

„Ја сам…“
„Не желим да знам!“ прекинуо ју је.
„…жедна.“ завршила је реченицу.

После краћег оклевања, посегнуо је десном руком да отвори преграду испред сувозачевог седишта и извуче флашицу воде.

„Ево ти.“
„Хвала. А јел имаш нешто за јело?“
„Није ти ово ресторан!“ љутито је рекао.

Благо се насмешила.

„Да ли би могао да ме одвежеш. Не могу овако да пијем. Просућу све. Бићу мирна. Обећавам! Нећу ти правити проблеме. Ништа нећу покушавати.“

Није хтео да је одвеже. То би била грешка. Размишљао је да је врати назад у пртљажник. Али није могао да јој се одупре. Није знао зашто, али веровао јој је. Зауставио је ауто покрај пута, а затим је одсекао пластичну траку око њених зглобова, не скидајући поглед с њених очију. Онај чудан осећај од малопре, као да се појачавао на тренутке.

Наредних неколико минута су се возили у тишини. Марко ју је и даље гледао у ретровизору. Њен поглед више није био онако интензиван као раније. А и на лицу јој се могло видети да се више не плаши толико као пре. И даље га је нервирало то што је поступио супротно својим правилима. Желео је да се извиче на њу. Да је стави на своје место. Да јој покаже ко је газда. Кренуо је да нешто изусти али није могао. Покушао је опет, овај пут успешно:

„Слушај, пустио сам те ту да ти буде удобније! Не значи да сам ти пријатељ и да нећу одрадити посао како ми је речено. Не знам ни ко си, иако кажеш да се знамо. Не знам ни шта си урадила, ни коме те возим. Нити ме занима. Тако ће и да остане! Јел јасно?! А сад ћути и пиј ту воду!“

Девојка га је гледала у ретровизору. Није ништа рекла. Узела је још један гутљај воде. Марко се, на тренутак, осећао победнички. Као да се ослободио стега које му малопре нису дале да јој се супротстави. Међутим, то је кратко трајало.

„Знаш,“ рекла је гледајући кроз прозор, „још није касно да се покајеш.“

Погледао ју је у ретровизор, али ништа није могао да каже.

„Ниси ти, баш толико лош“, погледала је и она њега. „Поред свега што си чинио за ових осам година, имао си ти и добре тренутке. Рецимо, кад си господину Лојду вратио златни сат, иако си знао да ће га кроз неколико минута убити. То је све што си ти могао да урадиш. Само да знаш, њему је то много значило. Није тебе кривио.“

Онај чудни осећај се нагло појачао. Потпуно га је обузео. Желео је да укочи и да је поново веже и врати у пртљажник, али није могао. Није могао ни да прича. Потпуно је изгубио контролу над својим телом. Ауто као да је ишао сам.

„Или, рецимо, оно са Анитом. Знао си да им она није потребна, већ оно што је било скривено у њеном медаљону. Знао си и да ће те због тога казнити. Али си је ипак пустио. Или, ево, ја. Ниси ни мене морао да пустиш да седнем овде. Ипак има још доброг у теби. Али, на жалост, недовољно. Ма, шта ја то причам. Довољна је и трунка доброте. Само ако се на крају покајеш… Мислим, ипак ниси скроз искварен као они остали.“

Марко није знао како је она све то знала. Није знао какав је то осећај који га је потпуно паралисао. Девојка је заћутала, али је у његовој глави наставио да одзвања њен глас. Наставила је да му набраја ствари које је чинио. Како оне добре, тако и оне лоше. А кроз све то се понављала реченица „Покај се“. А онда је опет могао да говори:

„Зашто ме мучиш овако? Не знам како и зашто ово радиш, али… није фер! Није тачно! Нисам… Нисам могао. Ако знаш све ово, онда знаш да нисам имао избора. Покушао сам, али…“

„Е, мој Марко,“ уздахнула је. „Искрено сам се надала да ћеш урадити праву ствар. Имао си шансе. Али, сад је касно.“

„Шта причаш то? За шта да се кајем? Како мислиш ‘касно’? Да нећеш да ме убијеш сад?“

А онда, као да му је све било јасно.

„Ти… Ти си… Смрт. Дошла си по мене.“
„Не, нисам ја Смрт, драги мој Марко.“ рекла је кроз смех.

У том тренутку га је онај осећај напустио и поново је контролисао своје тело. Окренуо се и упитно ју је погледао. Таман кад је хтео да проговори, девојка показала прстом на пут испред кола.

„Oно је смрт“, рекла је.

Марко се брзо окренуо напред. Испред њих, на сред пута, стајала је жена, сва обучена у црно. Ауто се приближавао великом брзином. Жена је била непомична. Покушао је да је избегне. Нагло је окренуо волан у лево, па затим у десно. Ауто је изгубио контролу и уз велику шкрипу гума, пробио заштитну ограду и полетео ка реци.

Сутрадан ујутру, локална полиција је вршила увиђај на месту несреће. Хитна помоћ и ватрогасци су били у приправности. Извукли су кола из воде. У њима је било само тело тридесетчетворогодишњег мушкарца. Ништа није могло да их припреми за израз лица који су видели на беживотном телу.