Литерарни ђувеч

Госпођа Петровић се враћала кући из своје редовне шетње. Али овај пут се осећала чудно. Као да је била ван себе. Ваздух је био другачији. Корак јој је био лакши. Дрвеће је било зеленије. А у исто време, све је било исто и на свом месту. Осећала се помало нелагодно. Али није знала зашто.

Стигла је кући. У тренутку кад је закорачила у свој стан, све јој је било јасно. Осећај нелагодности је нестао, а она се осећала као да се цео живот само за ово спремала. Ушла је у дневну собу и видела себе како седи у фотељи и гледа телевизију. Пришла је тихо, и нежно ставила руку себи на раме. Госпођа Петровић се окренула, погледла горе преко рамена и пустила сузу. Кренуле су тихо и без речи…