Сан @ Литерарни ђувеч

Сан

Овај пост је објавио дана 21.01.2011

Пробудио сам се нагло, уз врисак, сав ознојен. Срце ми је лудачки лупало. Требало ми је неколико минута да схватим да сам у кревету. Сав сам се тресао. Сваки пут ми треба све више времена да схватим да је то само сан. Сан, који је сваки пут све реалнији и траје све дуже. Имам утисак као да се све теже будим. Бојим се да ће доћи дан када се, једноставно, нећу ни пробудити и да ћу бити заробљен у сну. Заувек у сопственом паклу! Као да изнова преживљавам онај дан када сам сањао онај сан.

Сањао сам да је моју Наташу ударио камион док је телефонирала и претрчавала улицу. Камионџија није успео да укочи на време. И тада сам се пробудио нагло, узнемирен, као и сад. Знао сам да се све то одиграло само у мом уму, али сам морао да је позовем и да се уверим да је све у реду. Лакнуло ми је кад сам чуо њен глас. Питао сам је зашто је задихана. Рекла ми је да жури да пређе улицу.

Касније су ми рекли да је камион трубио, али га она није чула. Од тада тешко спавам. А и кад спавам, сањам увек исти сан. Доктори кажу да ће ми бити боље и да ћу ускоро моћи да идем кући…

Шири даље:
  • Twitter
  • Facebook
  • MySpace
  • Digg
  • del.icio.us
  • StumbleUpon
  • LinkedIn
  • Posterous
  • Google Bookmarks
  • email


Још нико није коментарисао :(.

Ако баш желиш, остави коментар.

Само да напоменемо да не читамо ни оно што ми напишемо, а камоли ваше коментаре. Да не буде после „А што ми нису одговорили?“ :)