Сергеј је полако притискао дугмиће на тастатури. Покрети су му били успорени. Не само због недостатка гравитације, већ је истински био смирен. Нигде му се није журило. Мисли му више нису неконтролисано пролетале кроз главу. Мислио је само на једно – на своју породицу на Земљи. Присећао се најлепших тренутака које је провео са њима. Пажљиво их је реконструисао у мислима, не изостављајући ни најситније детаље. Насмешио се.
Укуцао је и последњу команду, уздахнуо, а затим се нежно одгурнуо од рачунара. Обема рукама се ухватио за ручке поред прозора како би се зауставио. Поглед је био предиван. У дну је видео део плаве планете, а право испред себе једну тачкицу. И док се та тачкица лагано увећавала и постајала лоптица, а затим почела да прераста у незграпну громаду, Сергеј је, нескидајући поглед с ње, тихо изустио само једно „волим те“. А онда је астероид прошао право кроз тај прозор.
После дуго времена, станицом је опет завладала тишина.
Човек се шетао градом. Није пуно прошло када је наишао на вишеспратницу коју је полако прождирао пожар. Застао је. Људи су вриштали на прозорима. Њихове комшије, окупљене на улици, су са неверицом гледале и нестрпљиво чекале ватрогасце.
„Ето! Види! Нико ни прстом да макне! Страшно!“ помислио је човек, окренуо се и отишао кући. Сео је у фотељу и укључио телевизор да гледа вести.
Господин Бора је био обичан човек који је живео обичним и мирним животом. Волео је да пеца, али не и да једе то што упеца, да попије чашу доброг црног вина уз ручак, да слуша лагани џез. Волео је да игра шах са комшијом, а повремено и да гледа тенис. Али више од свега да фотографише својим старим фотоапаратом. Варате се ако мислите да му је тај фотоапарат оставио деда, или да му је то успомена на неку стару љубав. Није му био ни део детињства. Не, тај апарат је сасвим случајно ушао у његов живот. Нашао га је на једном сајму антиквитета. Господин Бора фотоапарат или фотоапарат господина Бору, то је већ дискутабилно. Имао је он сасвим другу намеру када је посетио сајам. Ишао је да обиђе свог пријатеља који се бавио старинама. Господин Бора није много марио за ту старудију. Међутим, овај апарат му је привукао пажњу. Некако је одударао од осталих апарата на том столу. И тако је господин Бора почео да се бави фотографијом под старе дане. Потпуно ненадано и спонтано. А тако је било најбоље. Као и све друге ствари у животу које иоле вреде, мислио је.
Господин Бора је волео све да ради полако и са пажњом. Да буде сигуран да је све одрадио како треба. Зато није волео да слика људе. Они се увек помере кад не треба, поготову мала деца. То га је нервирало. Није желео да троши филм на њих. Зато је сликао природу. Природа се није померала и испадала мутна на фотографијама. Не, мирно је чекала да је неко услика.
А апарат је стварно био посебан и, насупрот свом новом власнику, необичан. Уникат. Посебан је био због фотографија које је производио. На њима би се понекад појавио лик особе која није била ту кад је та фотографија настајала. Чак ни близу тог места. Требало је мало времена господину Бори, али је ипак открио њихово значење, мада не и разлог њиховог појављивања. Све те особе са фотографија би умрле у врло чудним околностима убрзо након развијања филма. Обично би се после дан-два сазнало за њих. Локалне новине, жељне веће читаности и сензационализма, су редовно писале о тим смртима. Било је ту свачега – и убистава, и самоубистава, и несрећа, па и оних страшних и необјашњених смрти.
У почетку се то нимало није свиђало господину Бори. Сви ти људи, и све те смрти. Било је тужно гледати сва та лица. Међутим, господин Бора није био превише емотиван човек. Убрзо је схватио да у поседу има несвакидашњу колекцију. Мало морбидну, али једину такву на свету. Јединствен колаж фотографија и исечака из новина који их прате. Господин Бора је био поносан на своју колекцију. Сматрао је да ће једног дана много вредети.
И тако је господин Бора шетао градом носећи фотоапарат. Сваке недеље је ишао у други парк, или у неку другу шуму. Са уживањем је притискао окидач, а са још више уживања је узимао развијене фотографије из фото-радње. Све док једног дана на једној фотографији није препознао себе.
Пера је неспретно трчао низ улицу. Управо је побегао својим чуварима. Није их видео, али је био сигуран да су му за петама. Био је свестан да ће га највероватније поново ухватити и затворити, али није марио. Нису они, уствари, били толико лоши према њему. Имао је довољно простора, пријатеље, редовно су га хранили, али Пера је хтео да се опет осети слободним. Да ради шта хоће и где хоће. Сада је наумио да се истрчи, а затим да се негде добро наједе.
На улици је приметио да се људи чудно понашају. Као да је код њих Перина појава изазивала неку нелагодност. Возачи су трубили, неке жене су вриштале, деца су са осмехом упирала прстом… Међутим, није се Пера пуно обазирао на то. Ипак је Пера само слон.
Био једном један краљ. Једног дана дође време да се суочи са тешком одлуком од које, можда, зависи добробит народа и целог краљевства. Краљ беше неодлучан, па рече: „Питаћу народ шта он жели. Биће воља његова.“
Тако и би. Краљ огласи скуп на главноме тргу, а кад већина дође, он рече: „Народе мој, дошло је време да се одлучимо којим ћемо путем даље! Да ли желите да оформимо савез са суседна нам три краљевства, и тако економски, културно и војно ојачамо, или желите да сами судбину своју кујемо?“
