Пера је неспретно трчао низ улицу. Управо је побегао својим чуварима. Није их видео, али је био сигуран да су му за петама. Био је свестан да ће га највероватније поново ухватити и затворити, али није марио. Нису они, уствари, били толико лоши према њему. Имао је довољно простора, пријатеље, редовно су га хранили, али Пера је хтео да се опет осети слободним. Да ради шта хоће и где хоће. Сада је наумио да се истрчи, а затим да се негде добро наједе.
На улици је приметио да се људи чудно понашају. Као да је код њих Перина појава изазивала неку нелагодност. Возачи су трубили, неке жене су вриштале, деца су са осмехом упирала прстом… Међутим, није се Пера пуно обазирао на то. Ипак је Пера само слон.
Био једном један краљ. Једног дана дође време да се суочи са тешком одлуком од које, можда, зависи добробит народа и целог краљевства. Краљ беше неодлучан, па рече: „Питаћу народ шта он жели. Биће воља његова.“
Тако и би. Краљ огласи скуп на главноме тргу, а кад већина дође, он рече: „Народе мој, дошло је време да се одлучимо којим ћемо путем даље! Да ли желите да оформимо савез са суседна нам три краљевства, и тако економски, културно и војно ојачамо, или желите да сами судбину своју кујемо?“
