Ампер Пумпи @ Литерарни ђувеч

Архива аутора

Сан

Овај пост је објавио дана 21.01.2011

Пробудио сам се нагло, уз врисак, сав ознојен. Срце ми је лудачки лупало. Требало ми је неколико минута да схватим да сам у кревету. Сав сам се тресао. Сваки пут ми треба све више времена да схватим да је то само сан. Сан, који је сваки пут све реалнији и траје све дуже. Имам утисак као да се све теже будим. Бојим се да ће доћи дан када се, једноставно, нећу ни пробудити и да ћу бити заробљен у сну. Заувек у сопственом паклу! Као да изнова преживљавам онај дан када сам сањао онај сан.

Сањао сам да је моју Наташу ударио камион док је телефонирала и претрчавала улицу. Камионџија није успео да укочи на време. И тада сам се пробудио нагло, узнемирен, као и сад. Знао сам да се све то одиграло само у мом уму, али сам морао да је позовем и да се уверим да је све у реду. Лакнуло ми је кад сам чуо њен глас. Питао сам је зашто је задихана. Рекла ми је да жури да пређе улицу.

Касније су ми рекли да је камион трубио, али га она није чула. Од тада тешко спавам. А и кад спавам, сањам увек исти сан. Доктори кажу да ће ми бити боље и да ћу ускоро моћи да идем кући…

Задатак

Овај пост је објавио дана 08.11.2010

„Изволи кључеве од аута и паре. Пет сад, плус пет по испоруци. А помињали су и неки бонус од две хиљаде. Видећемо. Иначе, пакет ти је у пртљажнику. Кад дођеш тамо, остави ауто на паркингу са кључевима унутра. Преспавај, па се сутра врати. Ујутру ће те на паркингу чекати други ауто.“

Марко ништа није рекао. Само се нагнуо да узме кључеве са стола и кренуо ка вратима.

„А, да! Пакет је врућ. Врео! Мораћеш тамо да стигнеш за четири сата. Теби то није проблем. Ајд’ сад.“

Одмах је сео за волан, не желећи да види шта превози. Знао је боље него да гура нос тамо где му није место. Такав став му је сачувао главу на раменима протеклих осам година. Ипак је он био професионалац.

Ауто је скоро нечујно клизио по асфалту. Сат на контролној табли је показивао осам и четрнаест. Имао је још доста времена. Пријатне звуке џеза, који је свирао на радију, прекинуло је некакво лупкање из пртљажника. Ослушнуо је, али ништа није чуо. Неколико секунди касније, лупкање се поново чуло. Овај пут је утишао музику. Поново лупкање. Није личило као да се торбица са алатом отворила и да алат удара у пакет, шта год он био. Звук је био пригушенији. Колико год му је било мрско да прекрши своје правило да не гледа шта превози, морао је да стане и да види шта је у питању. Постојала је могућност да се пакет оштети, а то није могао да допусти. Осврнуо се лево-десно пре него што је отворио пртљажник, иако није било пуно аутомобила на ауто-путу у ово доба. Предострожност. Навика.

Кад је отворио пртљажник, одскочио је корак уназад. Као да се његов поглед сударио са унезвереним погледом преплашене девојке која је везаних руку и ногу, и са повезом преко уста, лежала у гепеку; као да га је силина експлозије изазване тим сударом одгурнула. Гледао је право у њене очи, нетрепћући. Осећај је био необичан. Као да му је девојка нешто причала само погледом. Као да је ушла дубоко у његов ум. Тргао се после неколико секунди, које су њему изгледале као сати, и затворио пртљажник. Још једном се осврнуо да се увери да га нико не посматра. Ужурбано се вратио у ауто и наставио да вози. Опет је укључио радио, ону исту станицу која пушта џез, овај пут јаче, да не би чуо лупкање које се наставило. Џез га је опуштао. Размишљао је шта га је снашло. Није ово био први пут да превози овакав „пакет“, али није могао себи да објасни малопређашњи осећај који га је обузео. Уплашено лице девојке му се мотало по глави. Изгледала му је познато. Покушавао је да се сети да ли је зна од некуд. Можда ју је некад срео на неком пословном састанку. Није било искључено ни да је она нека позната особа са телевизије. Није могао да се сети. Копкало га је. А онда му је прошла мисао кроз главу. Незамислива до сада. Косила се са свим његовим правилима посла. Када буде сишао са ауто-пута, кад буде мало зашао у шуму, пустиће девојку да седне на задње седиште.

„Хајде, излази!“

Помогао јој је да изађе из пртљажника. Девојка га је и даље престрављено гледала.

„Нећу ти ништа. Пустићу те да седнеш на задње седиште. Али немој да би ти пало на памет да направиш неку глупост. Одмах ћу те стрпати назад у гепек!“

Девојка је, нескидајући поглед с њега, полако подигла руке у висину груди. Није направила никакав звук нити какав додатни покрет, али Марко као да је чуо њен глас који га моли да је одвеже.

„Не“, рекао је одсечно. Придржавао ју је док је скакутала до задњих десних врата и помогао јој да седне.

Погледао је у сат на контролној табли кад је сео на возачко место. Није пуно времена изгубио. Стићи ће на време. Затим је погледао у ретровизор. Поглед им се поново срео. Овај пут није било никакве експлозије. Али онај чудан осећај је још био ту.

„Скинућу ти повез ако обећаш да нећеш да вичеш.“

И даље га је само мирно гледала али као да је успео да прочита „Обећавам“ у њеним очима. Окренуо се и полако јој је свукао повез са уста. Наставили су путовање.

„Хвала… Марко“, изустила је тихо после неколико минута.
„Откуд знаш моје име?!“ питао је запрепашћено.
„Знамо се.“

Иако је хтео да сазна још, није ништа више питао. Стотине питања су му се мотала по глави, али је знао да је боље да ћути. А и морао је сам себи да разјасни шта се то дешава у његовој глави. Тај чудни осећај…

Пут је сада кривудаво пратио облик клисуре. С десне стране пута су се издизали велики стеновити зидови који су на врху били крунисани боровом шумом. С леве стране, планина се стрмо обрушавала на реку. Мрак је већ одавно пао. Пут је изгледао сабласно, онако пуст.

„Ја сам…“
„Не желим да знам!“ прекинуо ју је.
„…жедна.“ завршила је реченицу.

После краћег оклевања, посегнуо је десном руком да отвори преграду испред сувозачевог седишта и извуче флашицу воде.

„Ево ти.“
„Хвала. А јел имаш нешто за јело?“
„Није ти ово ресторан!“ љутито је рекао.

Благо се насмешила.

„Да ли би могао да ме одвежеш. Не могу овако да пијем. Просућу све. Бићу мирна. Обећавам! Нећу ти правити проблеме. Ништа нећу покушавати.“

Није хтео да је одвеже. То би била грешка. Размишљао је да је врати назад у пртљажник. Али није могао да јој се одупре. Није знао зашто, али веровао јој је. Зауставио је ауто покрај пута, а затим је одсекао пластичну траку око њених зглобова, не скидајући поглед с њених очију. Онај чудан осећај од малопре, као да се појачавао на тренутке.

Наредних неколико минута су се возили у тишини. Марко ју је и даље гледао у ретровизору. Њен поглед више није био онако интензиван као раније. А и на лицу јој се могло видети да се више не плаши толико као пре. И даље га је нервирало то што је поступио супротно својим правилима. Желео је да се извиче на њу. Да је стави на своје место. Да јој покаже ко је газда. Кренуо је да нешто изусти али није могао. Покушао је опет, овај пут успешно:

„Слушај, пустио сам те ту да ти буде удобније! Не значи да сам ти пријатељ и да нећу одрадити посао како ми је речено. Не знам ни ко си, иако кажеш да се знамо. Не знам ни шта си урадила, ни коме те возим. Нити ме занима. Тако ће и да остане! Јел јасно?! А сад ћути и пиј ту воду!“

Девојка га је гледала у ретровизору. Није ништа рекла. Узела је још један гутљај воде. Марко се, на тренутак, осећао победнички. Као да се ослободио стега које му малопре нису дале да јој се супротстави. Међутим, то је кратко трајало.

„Знаш,“ рекла је гледајући кроз прозор, „још није касно да се покајеш.“

Погледао ју је у ретровизор, али ништа није могао да каже.

„Ниси ти, баш толико лош“, погледала је и она њега. „Поред свега што си чинио за ових осам година, имао си ти и добре тренутке. Рецимо, кад си господину Лојду вратио златни сат, иако си знао да ће га кроз неколико минута убити. То је све што си ти могао да урадиш. Само да знаш, њему је то много значило. Није тебе кривио.“

Онај чудни осећај се нагло појачао. Потпуно га је обузео. Желео је да укочи и да је поново веже и врати у пртљажник, али није могао. Није могао ни да прича. Потпуно је изгубио контролу над својим телом. Ауто као да је ишао сам.

„Или, рецимо, оно са Анитом. Знао си да им она није потребна, већ оно што је било скривено у њеном медаљону. Знао си и да ће те због тога казнити. Али си је ипак пустио. Или, ево, ја. Ниси ни мене морао да пустиш да седнем овде. Ипак има још доброг у теби. Али, на жалост, недовољно. Ма, шта ја то причам. Довољна је и трунка доброте. Само ако се на крају покајеш… Мислим, ипак ниси скроз искварен као они остали.“

Марко није знао како је она све то знала. Није знао какав је то осећај који га је потпуно паралисао. Девојка је заћутала, али је у његовој глави наставио да одзвања њен глас. Наставила је да му набраја ствари које је чинио. Како оне добре, тако и оне лоше. А кроз све то се понављала реченица „Покај се“. А онда је опет могао да говори:

„Зашто ме мучиш овако? Не знам како и зашто ово радиш, али… није фер! Није тачно! Нисам… Нисам могао. Ако знаш све ово, онда знаш да нисам имао избора. Покушао сам, али…“

„Е, мој Марко,“ уздахнула је. „Искрено сам се надала да ћеш урадити праву ствар. Имао си шансе. Али, сад је касно.“

„Шта причаш то? За шта да се кајем? Како мислиш ‘касно’? Да нећеш да ме убијеш сад?“

А онда, као да му је све било јасно.

„Ти… Ти си… Смрт. Дошла си по мене.“
„Не, нисам ја Смрт, драги мој Марко.“ рекла је кроз смех.

У том тренутку га је онај осећај напустио и поново је контролисао своје тело. Окренуо се и упитно ју је погледао. Таман кад је хтео да проговори, девојка показала прстом на пут испред кола.

„Oно је смрт“, рекла је.

Марко се брзо окренуо напред. Испред њих, на сред пута, стајала је жена, сва обучена у црно. Ауто се приближавао великом брзином. Жена је била непомична. Покушао је да је избегне. Нагло је окренуо волан у лево, па затим у десно. Ауто је изгубио контролу и уз велику шкрипу гума, пробио заштитну ограду и полетео ка реци.

Сутрадан ујутру, локална полиција је вршила увиђај на месту несреће. Хитна помоћ и ватрогасци су били у приправности. Извукли су кола из воде. У њима је било само тело тридесетчетворогодишњег мушкарца. Ништа није могло да их припреми за израз лица који су видели на беживотном телу.

Сеанса

Овај пост је објавио дана 11.07.2010

Никада нисам веровао у духове, тарот, нумерологију, хороскоп, или у људе који комуницирају са мртвима. Мада ми је све то било занимљиво. Не знам зашто. Из неког разлога волим да идем са пријатељима на те њихове сеансе, где кобајаги причају са мртвима. Само, ја то никад нисам озбиљно схватао.
Ево, и сад. Седимо у малој соби.
„Окупили смо се овде да ступимо у контакт са драгим пријатељем…”
Светло је пригушено. Они седе за округлим столом на сред собе. А ја у једној фотељици у углу.
„…Који је трагично преминуо пре месец дана.”
Не волим да се гурам са њима. Нећу да им сметам. Слушам. Гледам. Занимљиво ми је.
„Желимо да се опростимо од њега.”
Као да гледам филм, или читам неку књигу.
„Желимо да причамо с тобом. Појави се…”
Све време ишчекујем шта ће се следеће занимљиво десити.
„…Петре Антонијевичу!“
Ово нисам очекивао. Шокиран сам. Милион питања ми пролази кроз главу. Сигуран сам да ћу временом наћи одговор на њих. Али, кад сам већ овде, идем да им се јавим. Да их не разочарам.

Мaслачак

Овај пост је објавио дана 05.04.2010

Синоћ сам се враћао кући са неког окупљања и сетим се једног сулудог дана од пре двадесетак година.
Враћао сам се кући истим овим путем, али сам тада возио ауто. Неки крш. А пут је био пун рупа. Сећам се да се ауто распадао. И као да то није било довољно, спустила се и нека густа магла. Ништа нисам видео пред собом. Возио сам полако и покушавао сам да избегавам велике рупе. То је била права гимнастика. Баш сам се био сконцентрисао на пут испред себе. И, као по правилу, тада ми је зазвонио мобилни телефон. Кренуо сам да га узмем да се јавим, али је од оног труцкања некако пао на под. Сагнуо сам се да га подигнем, покушавајући да и даље гледам испред себe, aли нисам успео. Само сам на тренутак склонио поглед са пута. И баш тад се чуло једно БУМ, а ауто је закривудао.
Укочио сам нагло. Изем ти и телефон и овај пут и маглу и све, мислио сам у себи. Био сам убеђен да сам упао у неки кратер на путу и да је пукла гума, или још горе – да ми је отпао точак. Изашао сам из аута и погледао. Све је било на свом месту. Одахнуо сам. Само ми је још фалило да морам, по оваквом врмену, да се враћам пешке кући. Али то олакшање није дуго трајало. Кад сам кренуо назад у ауто, чуо сам неки глас. Охладио сам се. Помислио сам да сам ударио некога. Облио ме је хладан зној. Још једном сам обишао око аута, али нигде није било никога. Испред, иза, испод – ништа. Нигде ништа. А глас и даље запомаже. Тог тренутка је све почело да ми личи на лош хорор филм. Ипак, морао сам да проверим да ли сам стварно ударио некога. Кренуо сам полако назад, низ пут, у правцу гласа. Није ми било свеједно. Магла је била баш густа. После само пар метара, више нисам видео свој ауто. Глас се више није чуо. Ослушнуо сам мало, а онда сам одлучио да је све то било само у мојој глави. Кренуо сам ка колима.
Одједном, ниоткуда, испред мене се створило велико, црно куче. Режало је. Обично се нисам плашио кучића луталица. Али овај пут је било другачије. Не знам зашто. Покушао сам да прикријем страх и наставио сам да идем ка ауту. Међутим, то му се, изгледа, није свидело. Појурило ме је. Морао сам да бежим. Није ми било друге. Проблем је био што нисам видео где идем. После пар метара сам се окренуо да видим да ли ме још јури. Да! Појурио сам још брже. У једном тренутку сам нагло скренуо удесно и наједном сам се нашао испред жичане ограде. Нисам пуно размишљао шта се налази са друге стране. Прескочио сам је. Стао сам пар минута да дођем к себи и да узмем ваздух. Одавно нисам оволико трчао. Окренуо сам се и показао сам средњи прст кучету. Баш су ме нервирале те луталице.
Какав дан, да не поверујеш. Сад сам морао да смислим како да дођем до кола. Куче ме је и даље пратило. Прескакање ограде није долазило у обзир. А ни од стајања у месту ништа нећу добити. Тад сам опет чуо онај глас. Овај пут сам могао да разазнам да је женски глас. Учинило ми се да ме дозива по имену. Све је ово почело да ме нервира. Али, ако се чује са ове стране ограде, онда значи да нисам могао да је ударим колима, помислио сам. Олакшање. Али ме је сад копкало ко је то. После пар корака сам видео слаба светла у даљини. Спасен сам! Неко ће ми помоћи да се изборим са глупом џукелом и да дођем до кола.
Дошао сам до једне радњице. Испоставило се да су она светла која сам виде, уствари, светлеће рекламе. Само, на њима ништа није писало. Ушао сам унутра. Дошао сам до пулта, а човек са друге стране ме је љубазно питао шта му нудим. Нашао сам се у чуду. Шта ја имам њему да нудим. Почео сам да му излажем свој проблем, али ме је прекинуо. Поново ме је питао шта му нудим. Био сам збуњен. Нисам знао шта да му одговорим. Затим ми је рекао да морам да напустим објекат, ако већ нећу ништа да продам. Поново сам покушао да му објасним шта ми се десило, али безуспешно. Он се изнервирао и почео да виче. После краће расправе, успео је да ми је објасни да ово место није продавница, него куповница како ју је назвао. Он седи ту и купује ствари од људи који дођу, а не обрнуто. Тад сам помислио да ме неко дефинитивно зеза. Изнервиран, рекао сам му да није нормалан, да иде да се лечи, и затим сам изашао напоље.
А напољу је било још беље. Нисам мислио да магла може да буде тако густа. Стајао сам пар минута испред радње и размишљао шта ми је чинити. Утом сам приметио један мали маслачак поред ноге. Убрао сам га и ставио га у џеп.
У нади да је оно глупо куче отишло, кренуо сам ка колима. Није пуно прошло, а онај глас се опет зачуо. Овај пут је био још гласнији. Дефинитивно је био женски и дефинитивно ме је дозивао по имену. Ако сам икада био уплашен, то је било тада. Ноге као да су саме кренуле да трче. Онако унезверен и уплашен, нисам пуно обраћао пажњу на тло испод мене, саплео сам се о неко корење и упао у рупу. Рупа је била повелика. Широка око метар ипо, дугачка око два, и дубока око три метра. Као да је неко копао гроб, боже-ме-опрости. На сву срећу, нисам ништа поломио. Само сам угануо руку и угрувао се. Полудео сам од беса. Почео сам све да псујем. И рупу, и маглу, и кучиће, и рупе на путу и „куповницу”, и женски глас…
Успео сам некако да се извучем и те проклете рупчаге. Како сам се усправио, тако сам опет чуо онај глас. Али овај пут као да је неко стајао тачно иза мене. Нисам смео да се окрећем. Само сам потрчао. После пар стотина метара, кад сам већ изгубио наду да ћу се жив вратити кући, наишао сам на ону ограду. Изгледа да сам имао луду срећу, јер, тачно испред мене је био мој ауто. А од оног лудог кучета ни трага ни гласа. Једва сам прескочио ограду због руке, дошао до кола и кренуо кући. Кад сам стигао, само сам се сручио на кревет и заспао.
Дуго нисам залазио у тај део града. Многа тога ми није било јасно. Право да кажем, нисам ни желео да се сећам тих догађаја. Али, с времена на време, понеко питање ми се појави у глави. Без одговора, наравно. Ето, ја ни дан-данас не знам зашто сам убрао онај маслачак.

Синоћ сам се враћао кући са неког окупљања и сетим се једног сулудог дана од пре двадесетак година.

Враћао сам се кући истим овим путем, али сам тада возио ауто. Неки крш. А пут је био пун рупа. Сећам се да се ауто распадао. И као да то није било довољно, спустила се и нека густа магла. Ништа нисам видео пред собом. Возио сам полако и покушавао сам да избегавам велике рупе. То је била права гимнастика. Баш сам се био сконцентрисао на пут испред себе. И, као по правилу, тада ми је зазвонио мобилни телефон. Кренуо сам да га узмем да се јавим, али је од оног труцкања некако пао на под. Сагнуо сам се да га подигнем, покушавајући да и даље гледам испред себe, aли нисам успео. Само сам на тренутак склонио поглед са пута. И баш тад се чуло једно БУМ, а ауто је закривудао.

Укочио сам нагло. Изем ти и телефон и овај пут и маглу и све, мислио сам у себи. Био сам убеђен да сам упао у неки кратер на путу и да је пукла гума, или још горе – да ми је отпао точак. Изашао сам из аута и погледао. Све је било на свом месту. Одахнуо сам. Само ми је још фалило да морам, по оваквом врмену, да се враћам пешке кући. Али то олакшање није дуго трајало. Кад сам кренуо назад у ауто, чуо сам неки глас. Охладио сам се. Помислио сам да сам ударио некога. Облио ме је хладан зној. Још једном сам обишао око аута, али нигде није било никога. Испред, иза, испод – нигде ништа. А глас и даље запомаже. Тог тренутка је све почело да ми личи на лош хорор филм. Ипак, морао сам да проверим да ли сам стварно ударио некога. Кренуо сам полако назад, низ пут, у правцу гласа. Није ми било свеједно. Магла је била баш густа. После само пар метара, више нисам видео свој ауто. Глас се више није чуо. Ослушнуо сам мало, а онда сам одлучио да је све то било само у мојој глави. Кренуо сам ка колима.

Одједном, ниоткуда, испред мене се створило велико, црно куче. Режало је. Обично се нисам плашио кучића луталица. Али овај пут је било другачије. Не знам зашто. Покушао сам да прикријем страх и наставио сам да идем ка ауту. Међутим, то му се, изгледа, није свидело. Појурило ме је. Морао сам да бежим. Није ми било друге. Проблем је био што нисам видео где идем. После пар метара сам се окренуо да видим да ли ме још јури. Да! Појурио сам још брже. У једном тренутку сам нагло скренуо удесно и наједном сам се нашао испред жичане ограде. Нисам пуно размишљао шта се налази са друге стране. Прескочио сам је. Стао сам пар минута да дођем к себи и да узмем ваздух. Одавно нисам оволико трчао. Окренуо сам се и показао сам средњи прст кучету. Баш су ме нервирале те луталице.

Какав дан, да не поверујеш. Сад сам морао да смислим како да дођем до кола. Куче ме је и даље пратило. Прескакање ограде није долазило у обзир. А ни од стајања у месту ништа нећу добити. Тад сам опет чуо онај глас. Овај пут сам могао да разазнам да је женски глас. Учинило ми се да ме дозива по имену. Све је ово почело да ме нервира. Међутим, ако се чује са ове стране ограде, онда значи да нисам могао да је ударим колима, помислио сам. Олакшање. Али ме је сад копкало ко је то. После пар корака сам видео слаба светла у даљини. Спасен сам! Неко ће ми помоћи да се изборим са глупом џукелом и да дођем до кола.

Дошао сам до једне радњице. Испоставило се да су она светла која сам виде, уствари, светлеће рекламе. Само, на њима ништа није писало. Ушао сам унутра. Дошао сам до пулта, а човек са друге стране ме је љубазно питао шта му нудим. Нашао сам се у чуду. Шта ја имам њему да нудим. Почео сам да му излажем свој проблем, али ме је прекинуо. Поново ме је питао шта му нудим. Био сам збуњен. Нисам знао шта да му одговорим. Затим ми је рекао да морам да напустим објекат, ако већ нећу ништа да продам. Поново сам покушао да му објасним шта ми се десило, али безуспешно. Он се изнервирао и почео да виче. После краће расправе, успео је да ми је објасни да ово место није продавница, него куповница како ју је назвао. Он седи ту и купује ствари од људи који дођу, а не обрнуто. Тад сам помислио да ме неко дефинитивно зеза. Изнервиран, рекао сам му да није нормалан, да иде да се лечи, и затим сам изашао напоље.

А напољу је било још беље. Нисам мислио да магла може да буде тако густа. Стајао сам пар минута испред радње и размишљао шта ми је чинити. Утом сам приметио један мали маслачак поред ноге. Убрао сам га и ставио га у џеп.

У нади да је оно глупо куче отишло, кренуо сам ка колима. Није пуно прошло, а онај глас се опет зачуо. Овај пут је био још гласнији. Дефинитивно је био женски и дефинитивно ме је дозивао по имену. Ако сам икада био уплашен, то је било тада. Ноге као да су саме кренуле да трче. Онако унезверен и уплашен, нисам пуно обраћао пажњу на тло испод мене, саплео сам се о неко корење и упао у рупу. Рупа је била повелика. Широка око метар ипо, дугачка око два, и дубока око три метра. Као да је неко копао гроб, боже-ме-опрости. На сву срећу, нисам ништа поломио. Само сам угануо руку и угрувао се. Полудео сам од беса. Почео сам све да псујем. И рупу, и маглу, и кучиће, и рупе на путу и „куповницу”, и женски глас…

Успео сам некако да се извучем и те проклете рупчаге. Како сам се усправио, тако сам опет чуо онај глас. Али овај пут као да је неко стајао тачно иза мене. Нисам смео да се окрећем. Само сам потрчао. После пар стотина метара, кад сам већ изгубио наду да ћу се жив вратити кући, наишао сам на ону ограду. Изгледа да сам имао луду срећу, јер, тачно испред мене је био мој ауто. А од оног лудог кучета ни трага ни гласа. Једва сам прескочио ограду због руке, дошао до кола и кренуо кући. Кад сам стигао, само сам се сручио на кревет и заспао.

Дуго нисам залазио у тај део града. Многа тога ми није било јасно. Право да кажем, нисам ни желео да се сећам тих догађаја. Али, с времена на време, понеко питање ми се појави у глави. Без одговора, наравно. Ето, ја ни дан-данас не знам зашто сам убрао онај маслачак.

Тихо и без речи

Овај пост је објавио дана 02.02.2010

Госпођа Петровић се враћала кући из своје редовне шетње. Али овај пут се осећала чудно. Као да је била ван себе. Ваздух је био другачији. Корак јој је био лакши. Дрвеће је било зеленије. А у исто време, све је било исто и на свом месту. Осећала се помало нелагодно. Али није знала зашто.

Стигла је кући. У тренутку кад је закорачила у свој стан, све јој је било јасно. Осећај нелагодности је нестао, а она се осећала као да се цео живот само за ово спремала. Ушла је у дневну собу и видела себе како седи у фотељи и гледа телевизију. Пришла је тихо, и нежно ставила руку себи на раме. Госпођа Петровић се окренула, погледла горе преко рамена и пустила сузу. Кренуле су тихо и без речи…