Литерарни ђувеч

10 папирнатих марамица понесох у кревет,
једном слинав нос издувах, остало их 9.

9 папирнатих марамица, докон цепкао сам,
једна сва се искида, остало их 8.

8 папирнатих марамица, ја их само гледам,
једна паде с кревета, остало их 7.

7 папирнатих марамица, није нека вест,
с једном бродић направих, остало их 6.

6 папирнатих марамица, спремне су за лет,
једна крила добила, остало их 5.

5 папирнатих марамица, сад носе их ветри,
једну ветар одува, остало их 4.

4 папирнате марамице, сан полако зри,
једну сањив изгубих, остале су 3.

3 папирнате марамице, сад су мени све,
једна мање више, остале су 2.

2 папирнате марамице, дружина су чедна,
једну мрак ми поједе, остала је 1.

1 папирната марамица, судбина јој бедна,
на њој ову песму пишем, не оста ни једна.

Студент није запалио жито, није имао пара за шибице.

Бије нас лош глас. И не само он.

Господин Бора је био обичан човек који је живео обичним и мирним животом. Волео је да пеца, али не и да једе то што упеца, да попије чашу доброг црног вина уз ручак, да слуша лагани џез. Волео је да игра шах са комшијом, а повремено и да гледа тенис. Али више од свега да фотографише својим старим фотоапаратом. Варате се ако мислите да му је тај фотоапарат оставио деда, или да му је то успомена на неку стару љубав. Није му био ни део детињства. Не, тај апарат је сасвим случајно ушао у његов живот. Нашао га је на једном сајму антиквитета. Господин Бора фотоапарат или фотоапарат господина Бору, то је већ дискутабилно. Имао је он сасвим другу намеру када је посетио сајам. Ишао је да обиђе свог пријатеља који се бавио старинама. Господин Бора није много марио за ту старудију. Међутим, овај апарат му је привукао пажњу. Некако је одударао од осталих апарата на том столу. И тако је господин Бора почео да се бави фотографијом под старе дане. Потпуно ненадано и спонтано. А тако је било најбоље. Као и све друге ствари у животу које иоле вреде, мислио је.

Господин Бора је волео све да ради полако и са пажњом. Да буде сигуран да је све одрадио како треба. Зато није волео да слика људе. Они се увек помере кад не треба, поготову мала деца. То га је нервирало. Није желео да троши филм на њих. Зато је сликао природу. Природа се није померала и испадала мутна на фотографијама. Не, мирно је чекала да је неко услика.

А апарат је стварно био посебан и, насупрот свом новом власнику, необичан. Уникат. Посебан је био због фотографија које је производио. На њима би се понекад појавио лик особе која није била ту кад је та фотографија настајала. Чак ни близу тог места. Требало је мало времена господину Бори, али је ипак открио њихово значење, мада не и разлог њиховог појављивања. Све те особе са фотографија би умрле у врло чудним околностима убрзо након развијања филма. Обично би се после дан-два сазнало за њих. Локалне новине, жељне веће читаности и сензационализма, су редовно писале о тим смртима. Било је ту свачега – и убистава, и самоубистава, и несрећа, па и оних страшних и необјашњених смрти.

У почетку се то нимало није свиђало господину Бори. Сви ти људи, и све те смрти. Било је тужно гледати сва та лица. Међутим, господин Бора није био превише емотиван човек. Убрзо је схватио да у поседу има несвакидашњу колекцију. Мало морбидну, али једину такву на свету. Јединствен колаж фотографија и исечака из новина који их прате. Господин Бора је био поносан на своју колекцију. Сматрао је да ће једног дана много вредети.

И тако је господин Бора шетао градом носећи фотоапарат. Сваке недеље је ишао у други парк, или у неку другу шуму. Са уживањем је притискао окидач, а са још више уживања је узимао развијене фотографије из фото-радње. Све док једног дана на једној фотографији није препознао себе.